Песме које су филмове учиниле класицимаје прилог у којем анализирамо како је употреба једне песме помогла да филм постане модерни класик. Овог пута, погледаћемо како је најнеизбрисивији филм Џона Хјуза добио руку помоћи од најпопуларнијег шкотског бенда из 1980-их. Имајте на уму да је овај чланак првобитно објављен у марту 2020. Данас се поново дели како би се обележила годишњица звучног записа за филм, који је објављен 19. фебруара 1985.
Џон Хјузфилмови су запалили понешто последњих година. Некадашња муза покојног писца-редитеља,Молли Рингвалд, положио га право у и оп-ед за Тхе Нев Иоркер још 2018. Док би милиони који су били дирнути Хугхесовим филмовима — посебно његовим тинејџерским филмовима из 80-их — могли неколико пута да формирају људски ланац око филмског Схермера, Илиноис, да град није измишљен, Рингвалд је поштено је истаћи да ови исти филмови садрже одређени садржај који не одговара данашњим стандардима: груби хумор у свлачионици, награде за мушку агресију, забрињавајући ставови према сексу и алтернативним сексуалним оријентацијама и недостатак различитости који би могао објаснити зашто неко попут Доналда Трампа не верује да црнци живе у предграђу.
Дипломац' срц='хттпс://цонсекуенце.нет/вп-цонтент/уплоадс/2020/02/Тхе-Градуате-1-е1611165731780.јпг' Избор уредника
Звук тишине Симон & Гарфункела нас води у дипломац
Истовремено, Рингвалдово размишљање је такође довело до тога да препозна заслуге у Хјузовом опусу. Пре Хјуза, нико није приказивао тинејџере у било чему осим у крајње стереотипном светлу. Још мањи број би написао и пустио филм у продукцију са тинејџерском глумицом у центру пажње, као што је више пута био случај са Рингвалдом. Што се тиче белине и равности у Хугхесовим филмовима, Рингвалд је прилагодила своје размишљање након што је неко — обојена геј особа — објаснио да Доручак клуб му је спасио живот јер се бавио борбом за идентитет и осећањима и притисцима туђег, чак и ако је приказан у веома традиционалном, белом, хетеронормативном друштву. Да, представљање је од огромног значаја, али без обзира на боју, етничку припадност или оријентацију оних на екрану, свако ко је икада био амерички тинејџер може да се односи на болну перспективу да не знамо или не будемо виђени и препознати какви смо заправо. То је зашто Доручак клуб издржи. Хјуз је схватио да проблеме тинејџера треба поштовати на филму и да су улози — чак и уз мало добронамерног смеха и библиотечког баукања — често већи од Џона Бендера.
Повезани видео
Хјуз је такође имао вештину да пронађе праву песму за звучни запис његових делова тинејџерског живота. Баш као што нисмо могли да замислимо уводну секвенцу Дражесна у розом без прерађене насловне песме Псицхеделиц Фурс или краја Шеснаест свећа минус близанци Томпсон, само помињање Доручак клуб шаље уводни слом и хеј, хеј, хеј, хеј певање Дон'т Иоу (Форгет Абоут Ме) трче од наших удараца у песнице. Хјуз је имао среће у ономе што ће постати највећи амерички хит за ШкотскуСимпле Миндснакон што је бенд, у потрази за неким признањем ван Велике Британије, коначно попустио и пристао да сними песму коју су им донели продуцент соундтрацк-а Кит Форсеи и гитариста Нине Хаген Стив Шиф, који су заједно снимили филм. Након што су Брајан Фери и Били Ајдол пренели песму, легенда каже да је фронтмен Симпле Миндса, Јим Керр, на крају одустао од снимања тек након што га је тадашња супруга Криси Хајнд (да, та!), убедила. Три и више деценије и милиони плоча касније, Керр би вероватно могао да пољуби те друге звезде због преношења једног од најпрепознатљивијих хитова са соундтрацк-а 80-их.
Бити тинејџер — барем у 80-им — значи, делимично, живети и дисати музику, често јој се окрећући у искреном уверењу да глас који нас умирује, саосећа или чак виче на нас можда припада једином тамо који нас, макар само за акорд или рефрен, истински разуме. Док Симпле Миндс играју преко уводне секвенце неусклађеног квинтета Клер (принцеза), Ендруа (џокер), Алисон (девојка из уметности), Брајана (штреберка) и Бендера (хулуга) који су остављени у суботњи притвор, Хјуз користи хит новог таласа да уђе у свет којем родитељи, наставници, па чак и прислушки домари не могу да приступе – онај који постоји искључиво преко слушалица, грамофона који се пуштају иза затворених врата спаваће собе и закренутих ауто стерео уређаја полицијски час. За филм који је истовремено безвременски и непогрешиво свог времена, Доручак клуб потребан му је музички откуцај срца. Као што је Марти Мекфлај те исте године на скејтборду пратио Хјуија Луиса, публика може да се пробије кроз врата библиотеке Шермер Хигх за оно што би требало да буде тиха, казнена ствар, иронично, кроз плесни талас бубњева и клавијатура.
Сам наслов песме непогрешиво мирише на средњу школу: Дон'т Иоу (Форгет Абоут Ме). То је мешавина поларизованих емоција. Захтев, упозорење (Немој) праћено ублаженим захтевом или надом преплављеном несигурношћу (Заборави на мене). Кер је муцао, немој, немој, немој, немој, наставља да наглашава тај недостатак сигурности након првог реда насловног рефрена. Не заборави на мене је тако једноставан текст, али и тако индикативан за средњу школу – земља селфија, годишњака, поновних окупљања и еуфорије која следи када заљубљеност открије да уопште знају наше име. Доручак клуб проводи велики део свог времена елиминишући основне потребе тинејџера (и одраслих) као што су да нас виде, чују и признају ко заправо јесмо, а не како други – било да су вршњаци, родитељи или директори – могу да нас виде или желе да бити. Тај рефрен Дон'т иоу гет абоут ме делује као мјузикл Ја сам овде урезан у ногу библиотечког стола Бендеровим џепним ножем, молба да се рачуна када су многи од нас провели четири године осећајући се потпуно невидљиви.
Реци ми своје невоље и сумње, пева Кер у првом стиху, С обзиром на све изнутра и споља. То је премиса филма уредно упакованог у један текст - и признање да је оно што видимо (све напољу) ретко оно што заправо добијамо (све унутра). Стога не чуди што најнеизбрисива сцена у филму открива да Клуб ради само мало више од причања о својим невољама након ломљења леда и паљења. Они, наравно, сматрају да њихове сличности далеко надмашују њихове разлике. На крају крајева, нико није баш онакав каквим се чини, сви откривају себе, и сваки осећа екстремни притисак из различитих извора док то ради. Можда је емоционално најтежи тренутак када Брајан пита да ли ће група и даље бити пријатељи, дође у понедељак ујутру (Хоћете ли ме препознати