Плаћеник Марк 'Оз' Геист (Мак Мартини) је избрисан из борбе. Пуцао је у Либијце целе проклете ноћи, заглављен је на крову овог имања у Бенгазију, вероватно му је понестало Будвајзера (али не и муниције), и он је ужаснут. Почиње са чежњом да размишља наглас. Човече, зар не би биле само сисе када би неки Ф-16 полетели са неба и унели страх од Бога и Сједињених Држава у непријатеља, како он то каже 
Повезани видео
Још један уторак у Бенгазију,Џон Красинскипроглашава након што је покупио небројене лоше момке. Па о чему је све ово хвалисање'https://consequence.net/tag/james-badge-dale' >Џејмс Беџ Дејл као Роне (није лажна брада, воли да вуче гуме'https://consequence.net/tag/pablo-schreiber' >паул сцхреиберкао Танто (козја брадица, мрзи месинг) и још два мушкарца ограничене дубине и мешане длаке на лицу. Сви су очврсли, трзави и спремни да извуку своје делове у било ком тренутку. Ни пет минута након филма долази до мексичког сукоба, а Красински и Дале су наоружани до зуба (испод браде).
Њих шесторо има задатак да чувају америчког амбасадора у анексу ЦИА, а остало је савремена историја која се још увек провлачи у одељцима за коментаре. Оно што се јасно може рећи је да су ови момци били усамљени ренџери, а филм је одушевљен њиховим последњим борбом против исламских милитаната. Дубоко доле, 13 сати је немаран стари вестерн, са Либијцима као новим, лоше нацртаним Индијанцима. Упуцај лоше. Упуцајте их добро. Ова ствар се зноји, крвари и стално плаче да никоме не верује. Не верујте странцима. Не верујте бирократама. Узмите пиштољ и урадите оно што треба. Баихем!
Погледајте шта је на екрану: крхотине које експлодирају. Ватромет. Јумбо пушке. Удар за главу. Безбројни снимци хероја из ниског угла где им није место. Не једно али два ЦГ каросерије прегаже комерцијално фотографисани Мерцедес, снимљени у графичким детаљима. Бесконачно хвалисање да не познаје ништа о блискоисточним сукобима или политици, и стална изговорена чежња за изговором да повуче окидач.
Све је то разметљиво надреално за наводно истиниту причу, а крајња порука је опасно нејасна. Ако је то патриотски рах-рах, онда то збуњује аполитички статус плаћеника. Ако филм жели да ода почаст момцима у Бенгазију, сигурно их чини да изгледају као егоисти. Да је Мајкл Беј само желео да направи снимање инспирисан недавним догађајима, то би било искрено, али човек промаши циљ на милион начина.
13 сати је плашљив. Сви у земљи су потенцијални осумњичени. Беј користи страхове од скока и нездрав осећај параноје у поједностављивању праве борбе у харангу нас-против њих. 13 сати има мржњу у срцу. Сигурно има много мушкараца који гласно вриште једни на друге. Застрашујуће је колико презира војници имају према тим шефовима који им говоре шта да раде, и према људима које морају да нападају или бране. Нервозно укључивање Дајте миру шансу можда је ублажило напетост. 13 сати такође користи много визуелних приказа за играче. Постоји много камера на цевима пиштоља у стилу пуцања из првог лица. И то да не кажем ништа о компјутерски анимираној крви.
Да ли се Беј слаже са таквим стварима