Чудна времена заМеталлица. Управо сада, постоји ватрена ренесанса растућих, неустрашивих и жанровских бендова који тренутно дефинишу популарни метал, а све то поставља питање: Како најпознатији бенд овог жанра може да остане релевантан'http://www.rollingstone.com/music/features/lars-ulrich-mentally-we-could-do-this-for-another-100-years-w436350' >интервју са Роллинг Стоне раније ове године, бубњар Ларс Улрих обећао је бесмртност своје одеће. Мислим да бисмо ментално могли ово да радимо још 100 година, поносно је изјавио, додајући: Надам се да ћемо наставити да правимо плоче до дана када паднемо.
Али, да ли ће за 20 година уопште бити места за Металику ван историјских књига'https://consequence.net/2008/09/album-review-death-magnetic/' > Деатх Магнетиц — тек сада са приметно бољим савладавањем. Потоњи је једнако масиван, цвета мелодијом и једним од најзанимљивијих рефрена у целом Металлицином каталогу. Рифови такође имају озбиљан утицај захваљујући Улрицховој милитантној прецизности и победничком солу Кирка Хамета.
(Читати:Успони и падови Металлице)
Повезани видео
Али онда ствари почињу да се распадају. Неспретни вокали Џејмса Хетфилда и некарактеристични ефекти одлагања спречавају да Нов Тхат Ве'ре Деад постане још један језиви класик. Прикладно названа Цонфусион намерава да буде тешко погодна и прогресивна нумера, само да би се спотакнула око свог незгодног тока акорда. МанУНкинд, најочигледнији промашај на албуму, спушта се са ивице са храпавим крупним блуз рифовима и незграпним померањем временског потписа. Улрихов темпо марширања је у супротности са остатком бенда, који изгледа више улаже у неку врсту баладе.
Одатле, Металика иде кроз покрете са Хере Цомес Ревенге, звучним наставком Ентер Сандман-а да није било лошег тајминга и разочаравајућих крешенда. Кад смо код тога, обоје сам дивљак'https://consequence.net/2016/11/metallicas-top-20-songs/' >20 најбољих песама Металике)
Са скоро 80 минута, то је разумљиво за албум попут Ожичени… до самоуништења имати затишја, али бенду је превише удобно прерано. Што је помало смешно с обзиром на Улрихове недавне коментаре о постојаној физичности бенда. У истом горе поменутом интервјуу, он наставља да именује Роллинг Стонесе, још једну старију рокенрол одећу, и тврди да је Металика физички захтевнији посао (што није у криву, да будемо поштени). Ако не можете да свирате [песму] по физичком захтеву који заслужује, каже он, боље је да је не свирате него да је свирате полудело. Много Ожичени… до самоуништења противречи тој изјави, али ту је и тајно оружје за затварање албума Спит Оут тхе Боне.
Служећи као држач за књиге за Хардвиред, седмоминутна нумера узима почетне акорде те уводне салве и убрзава их у нешто мелодично насилно. Све се одвија природно, омогућавајући неке фантастичне тренутке, од кратког бас сола Роба Трујиља, преко Хаметовог најенергичнијег сола на албуму, до кутије муљавих, пузавих рифова који слушаоце држе на ногама. Лепо вас јебе за оне који су можда сумњали у Металикино место у металу (укључујући и овог писца), али што је још важније, то је гориво за ватру која већ деценијама гори у срцима безбројних обожаватеља Металике — ревност која ће наставити сијају све док срца бенда куцају.
Основне нумере: Спит Оут тхе Боне, Хардвиред, анд Атлас, Рисе